ДА ЛИ СТЕ МУДАР ИЛИ ОБИЧАН РОДИТЕЉ – КОЈА ЈЕ РАЗЛИКА?

Сви смо ми проживели детињство, али често заборављамо на то.

Дубоко у себи знамо како правилно поступати у вези са децом, али у свакодневници недостаје нам стрпљења и мудрости да бисмо то и остварили.

У овом чланку прикупили смо 7 важних ствари које би помогле, како детету за формирање личности, тако и родитељима у процесу васпитања.

Напомена сваком родитељу:

1. Обичан родитељ је убеђен да сво своје слободно време требе бити у потпуности посвећено детету, при томе своје интересе он ставља у други план.
   Мудар родитељ способан је самостално бринути за себе, томе учи и своју децу.
   
   
2. Обичан родитељ проводи вечери помажући свом чеду око домаћег.
   Мудар родитељ, у васпитању детета, придржава се следеће стратегије: дете одговара за урађен или неурађен домаћи, и само је одговорно за то.
   
   
3. Обичан родитељ покушава искупити осећај кривице, користећи различите поклоне и новац.
   Мудар родитељ регуларно даје детету новац за џепарац, који треба да распореди на такав начин да самостално може куповати себи ствари или играчке, које нису укључене у породични буџет.
   
   
4. Обичан родитељ не покушава да схвати зашто се његово дете лоше понаша, као да га недовољно слуша у датом тренутку.
   Мудар родитељ свим снагама покушава саслушати своје дете, да би разумео шта се крије иза његовог лошег понашања да би изнашао могућност да свом детету помогне
   .
5. Обичан родитељ код васпитања детета има за циљ одгајити пристојног човека
   Мудар родитељ чини све како би изградио блиски однос са дететом.
   
   
6. Обичан родитељ гаји своје дете у атмосфери попустљивости, понекад му дозвољавајући да му се попне на главу.
   Мудар родитељ схвата да има потпуно право на лични простор, хоби и време, проведено без детета. Он поштује како своје, тако и границе свог детета.
   
   
7. Обичан родитељ покушава да заштити своје чедо од свих животних потешкоћа, радећи оно што и не мора.
   Мудар родитељ дозвољава детету да прави грешке, а затим, заједно са њим, дискутује о томе какву позитивну лекцију дете може извући из настале ситуације.

ОСАМ НАЧИНА ДА ИСКОНТРОЛИШЕТЕ БЕС ВАШЕГ ДЕТЕТА

         Иако је бес нормална и здрава емоција, мора се контролисати у друштвено примереном маниру. Тинејџери који имају проблеме са обуздавањем беса могу искусити озбиљне последице. Док неки адолесценти свој бес исказују вербално, други умеју да постану и физички агресивни.

         Већина тинеџера може научити вештине здравог обуздавања беса уз смернице својих родитеља. Покажите вашем детету прикладан начин да се носи са непријатним емоцијама, као што су разочарење и фрустрација. То је веома важна ствар за ваше дете и могла би да му помогне кроз лични и пословни живот.

1. Успоставите правила о бесу у својој кући

         Свака породица има другачије начине да се носи са бесом и фрустрацијом у кући. Неке породице имају веома мало толеранције на викање, док је у другим галама нормалан вид комуникације. Успоставите јасна правила о томе шта се сматра прихватљивим понашањем и објасните какво понашање се неће толерисати. Немојте дозволити псовке, физичко насиље или претње у свом дому.

2. Разговарајте о разлици између беса и агресије

         Научите вашу децу разлици између осећаја беса  и агресивног понашања. Осећај беса је у потпуности прихватљив. Агресивно понашање, с друге стране, није. Научите дете да није примерено бацати ствари, лупати вратима или разбијати предмете само зато што се осећате бесним. Тинејџери морају знати да је агресивно понашање, чак иако је у питању вербална агресија, веома лоше.

         Претити некоме путем друштвених мрежа, на пример, може изазвати много проблема. Разговарајте са својим дететом о потенцијалним школским, друштвеним или законским последицама које може изазвати насилно понашање.

3. Научите дете да се понаша прикладно

          Научите  тинејџера у својој породици да разговара са људима прикладно. Деца са оваквом особином могу да питају уколико желе нешто без захтевања. Уместо да нешто захтевају и одмах створе негативну енергију и слику о себи, могу се изразити у друштвено прикладном маниру, без напастовања било чијих права или личности.

4. Научите дете да препозна знаке физичког беса

          Када се људи наљуте, постоје физички знаци упозорења. На пример, како је неко све љући, може осетити убрзан рад срца и променити израз лица, како емоције почињу да навиру. Научите ваше дете да препозна знаке физичког беса пре свега на себи. Подстакните га да одмори сваки пут када осети да му се бес повећава. Уколико ваше дете буде чекало док не постане јако бесно, биће му све теже да размишља рационално и сети се да треба да се смири.

5. Дозволите вашем детету да узме „тајм аут“

          У напетим ситуацијама, на пример током расправа, тензија и бес умеју вртоглаво да расту. Дозволите себи и вашем детету да у оваквим ситуацијама узмете „тајм аут“ како бисте се одморили од расправе и повратили самоконтролу. На пример, у случају да су учесници расправе превише бесни да би наставили дискусију, направите  одмор од 15 минута. Уколико је ваше дете узрујано и жели да се одмори од расправе, не инсистирајте да наставите разговор.

6. Научите дете друштвено прихватљивим ношењем са бесом

         Тинејџери морају знати друштвено прихватљиве начине како би се лакше носили са осећањем беса. Они којима фали ова вештина често постају вербално и физички агресивни.Научите их како да примерено реагују у друштву у случају да побесне.

         Вештине сналажења са оваквом емоцијом су разнолике, тако да ће различито деловати на различите тинејџере. На пример, цртање ће можда помоћи једном адолесценту да се смири, док ће други отићи у шетњу када је бесан. Радите са својим дететом како би сазнали шта је оно што га смирује.

7. Научите дете да решава проблеме и разматра алтернативе

         Уколико ваше дете разуме да постоји много различитих решења за различите проблеме, вероватније је да ће потрошити неколико минута разматрајући своје опције, него прибећи агресивном понашању. Вештина решавања проблема помаже тинејџерима да идентификују позитивне и негативне стране потенцијалних решења пре него што учине било шта. Ово је веома важна вештина за обуздавање беса.

8. Будите добар узор

          Своје дете ћете о бесу научити много више својим понашањем него речима. Уколико вичете, псујете и разбијате ствари, не очекујте да ваше дете кон тролише свој бес. Покажите тинејџеру у својој кући како се прича о својим осећањима беса и како да изрази та своја осећања примерено.

KOCENTRACIJA I UČENJE

RANKO RAJOVIĆ: Zašto današnja deca imaju problema s KONCENTRACIJOM

Roditelji su prvi i najvažniji učitelji i oni utiču na skoro sve aspekte dečjeg razvoja. Puno govorim o greškama koje nesvesno naprave, ali bih dodao još nešto. Nije potrebno decu zatrpavati igračkama, jer od puno igračaka baš i nema puno koristi. Dete se sasvim lepo igra i kad ima manje igračaka, pa svojom maštom dodaje elemente da ulepša igru. Važno je da roditelji prepoznaju interesovanja deteta, pa da preko tih specifičnih interesovanja aktiviraju misaone procese, nove ideje, a tako se razvija i kreativnost. Na primer, ako dete voli dinosauruse neka mu kupe 3D dinosauruse, slagalicu sa dinosaurusima. Mogu da kupe i atlas sveta pa će dete naučiti države sveta, jer ga interesuje na kojoj teritoriji su živeli dinosaurusi, zatim mogu da pogledaju neki film o njima, da kupe male figurice dinosaurusa kojima može da napravi puno novih igara i scena. Sve te aktivnosti doprinose razvoju kreativnosti. I kada dete krene u školu, taj istraživački duh, maštu i kreativnost moramo da podstičemo i dalje.

Prvo što učitelji moraju da znaju jeste da su likovno, muzičko i fizičko jako važni u periodu intenzivnog razvoja mozga, a to je do dvanaeste godine.

Nije skroz tačno da muzičko i likovno aktiviraju samo desnu, a matematika, gramatika i logika levu polovinu mozga. Mozak je jedan organ i ne možemo ga baš tako lako deliti na dve različite polovine. Svaka ima svoju funkciju, ali one zajedno i sinhrono rade. Najveću površinu kore velikog mozga zauzimaju asocijativne regije i po rasprostranjenosti se vidi koliko su one važne. Zato je važno aktivirati ih sinhrono, a idealan način je sviranje instrumenta i kompleksni pokreti. Iz mojih istraživanja jasno je da za ukupni razvoj biološkog potencijala, moramo aktivirati sve regije zajedno i da u periodu razvoja mozga ne možemo deliti aktivnosti na levu i desnu polovinu. Moramo aktivirati (i to sinhrono), velike regije mozga, pa je jako važno da u periodu razvoja, posebno do 12-te godine što više pažnje u školi posvetimo predmetima kao što su likovno i muzičko.

Fizičko je takođe važno, jer je detetu potrebno što više kretanja. U istraživanjima sprovedenim u SAD i Kanadi, u periodu od 2008. do 2010. godine, dokazano je da ukoliko nema dovoljno aerobnih aktivnosti, može doći do smanjenja dubokih struktura velikog mozga, a to može smanjiti kognitivne sposobnosti deteta.

Još jedna stvar je važna za učitelje i nastavnike. To je činjenica da je reproduktivno učenje najniži način učenja i da moramo da koristimo druge, efikasnije metode i tako pomognemo deci da lakše savladaju gradivo u školi i da nauče da misle i povezuju informacije.

Takođe ste pominjali da je najveći problem našeg obrazovnog sistema što se fokusira na reproduktivno učenje. Da li to možete objasniti?

Ako gledamo fiziologiju mozga, onda je reproduktivno učenje najniži nivo učenja. To je toliko nizak nivo, da često kažem da reproduktivno učenje za mozak skoro i da ne postoji. Učenik koji tako uči mora da ponovi lekciju po 10-20 puta i opet je zaboravi. Ali ako koristimo znanja iz fiziologije, onda je jasno da moramo da napravimo iskorak i da koristimo metode koje će mozak lakše prihvatiti, memorisati i naučiti. Tim metodama se bavi NTC sistem učenja i koristimo razne igre, koje učenici i doživljavaju tako, a usput nauče puno toga. Tada shvate da učenje može da bude i igra, a onda kada tako počnu da rade svakodnevno, oni to rado prihvataju, jer brzo vide rezultate. Dobiju samopouzdanje, nemaju strah od škole, ocene su bolje, više nauče i duže to pamte, a što je najvažnije – u ovim metodama moraju stalno da misle.

Cilj NTC metode je da razvija mišljenje, što nažalost nije toliko izraženo kod učenja napamet. To je jedan od najvažnijih razlog za uspeh NTC programa i upravo zbog svega navedenog program NTC je i dobio nagradu svetske Mense 2015. godine, za doprinos razvoja društva u celini.

Da li biste prihvatili da budete angažovani u ministarstvu prosvete i šta biste prvo uradili kada je reč o reformi našeg obrazovanja?

Nisam političar, pa ne znam kako bih se snašao, ali mislim da odgovorne osobe u Ministarstvu moraju da traže nova rešenja, da angažuju najbolje stručnjake i da pomognu da menjamo ono što se pokaže kao neefikasno. Ukoliko me pozovu, rado ću se odazvati i pomoći, jer već sarađujem sa nekoliko država po pitanju obrazovanja. Ovo moramo ozbiljno da shvatimo, jer vreme ide jako brzo, a to se vidi po epohalnim (stoletnim) otkrićima. Nekad su to bila velika otkrića, jednom u 100 godina, a danas ih imamo svake 2-3 godine. Jasno je da će se promene u svetu brzo dešavati, u svim oblastima. Ako je država nekad nastajala i nestajala za 500 godina, to će danas biti za 50. Pitanje je – a šta će biti sa državama koje imaju 20-30 generacija funkcionalno nepismenih učenika? Nema više vremena da čekamo novu reformu za 5 ili 10 godina, da čekamo da Finska ili Nemačka nađu rešenje, pa da mi to kopiramo… Vidimo da i oni imaju probleme, da lutaju, da ne znaju šta je najbolje, kako da pomognu učenicima. Finska koja bila uzor svim državama Evrope, napušta polako svoj sistem i tamo traže drugo rešenje. Mi moramo već danas da krenemo u reformu i da tražimo svoj model obrazovanja koji počiva na našem jeziku, kulturi, tradiciji, načinu života i da tako pomognemo i učiteljima i učenicima.

Možete li da napravite paralelu između načina na koji je vaša generacija odgajana i načina na koji danas roditelji podižu svoju decu? Da li su se stvari promenile na bolje ili na gore?

Mislim da generalno imamo situaciju da su deca sve slabija. Naravno neko dete iskoči po svojim sposobnostima, ali mišljenje učitelja (radio sam nekoliko istraživanja) je da su deca danas slabija u odnosu na decu pre 10 godina u nekoliko oblasti koje smo ispitivali: motoričke, matematičko logičke, rečnik i opšte znanje.
Uticaj na to svakako imaju roditelji, a najveći problem je prezaštićivanje i roditelji koji sve poslove obavljaju umesto svoje dece. Drugi problem je nedostatak kretanja i složenih motoričkih aktivnosti. Pre 30 godina deca su bila od jutra do mraka u pokretu, a išla su na spavanje oko 20 časova. Danas se deca manje kreću, nisu na igralištu, nego gledaju TV, igraju video-igrice i sl. Nisam protiv kompjutera, ali moramo da znamo da odredimo granicu detetu.

Poznato je da je problem današnje dece vezan za poteškoće sa koncentracijom. Šta možemo učiniti da to preveniramo, a šta da problem rešimo kad se već pojavi?

Nije samo koncentracija problem, to je kompleksno pitanje. Razvojne smetnje su u porastu, sve je više dece sa smetnjama u govoru ili imaju smetnje kada pišu ili čitaju, ne mogu da računaju, nemaju koncentraciju, ne mogu da upamte lekciju. Teško je dati odgovor na to, iako često čujem da je problem genetika. Ipak mislim da nije samo to, da veliki uticaj ima promena okruženja. Mi smo rezultat prilagođavanja i hiljadama i milionima godina ljudi su se razvijali u interakciji sa okolinom. I to se polako dešavalo. A danas se okruženje jako brzo menja, a znamo da okruženje utiče na razvoj kognitivnih sposobnosti. Sigurno da okruženje može da utiče i pozitivno, ali i negativno. Mislim da je kod razvojnih smetnji, došlo do negativnog uticaja okruženja, pre svega zbog grešaka koje roditelje naprave u periodu razvoja deteta. Prezaštićivanje je problem. Dete ne razvija svoje biološke sposobnosti zbog roditelja koji su uplašeni da će dete da padne, da se povredi, da će slomiti nogu ili ruku… Normalno je da dete padne, tako da je uloga roditelja da obezbede okruženje gde se mogućnost povrede svodi na minimum, a ne da sputavaju dete – npr. ako skače, neka skače u plitkoj vodi, na pesku, na travi, a ne na krevetu. Ali, ako skače i na krevetu, onda oko kreveta ne smeju da budu flaše, čaše, lego kocke.

Pokret je važan i uvek je lakše imati takve pokrete u prirodi, u parku, u šumi nego u stanu. Zato je savet roditeljima – vodite decu na planinarenje, u šetnju, na igrališta. Tada se sve regije kore velikog mozga povezuju, što pomaže kasnije u školi u procesu učenja, pa neće biti toliko problema sa učenjem i koncentracijom.

U kojoj meri nastavnici mogu da utiču na decu i isprave greške koje prave roditelji?

Teško je popravljati greške roditelja, pa je jako važno da radimo edukaciju i roditelja i vaspitača i učitelja. Svi moramo da se bavimo ovim problemom, jer jedino tako možemo da pomognemo da dete dosegne svoje biološke sposobnosti. Napisao sam knjigu “IQ deteta, briga roditelja”, kao i priručnik “Kako uspešno razvijati IQ deteta kroz igru” da pomognem roditeljima i vaspitačima da ne prave velike greške i da ih naučim da ih poprave (ako su već napravili neki problem u razvoju deteta). Imamo i sajt http://www.ntcucenje.comgde obrađujemo pojedine teme koje su interesantne roditeljima, ali i vaspitačima i učiteljima, pa tako dodatno pomažemo svima njima da uoče i isprave greške.

Zajedno sa Urošem Petrović kreirali ste NTC sistem učenja. Možete li uporediti ovaj i tradicionalni sistem? Šta konkretno deca dobijaju ovim načinom učenja?

Deca misle da se igraju, a to je veliki motiv za njih. I sve tako igrajući se, oni nauče sve što im na taj način želimo preneti. I još nešto, oni misle, povezuju, dobijaju nove ideje i razvijaju kreativnost. Osmislili smo radionice za decu NTC SISTEM UČENjA i to sa Savezom učitelja Srbije radimo volonterski u nekoliko gradova Srbije, ali sa darovitom decom. Inače program je osmišljen za svako dete, ali nismo mogli fizički da radimo volonterski sa svima, pa smo pokrenuli i NTC radionice za ostalu decu u 10-ak gradova Srbije, Bosne i Hercegovine, Češke, Crne Gore i Slovenije.

Inače Uroš i ja predajemo na na Pedagoškom fakultetu u Kopru. NTC metoda je akreditovana i sada je to stručni seminar i za učitelje i za vaspitače u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Češkoj i Srbiji, a radimo sa obrazovnim institucijama na implementaciji programa u još 10 država Evrope (Norveška, Švedska, Italija, Bugarska, Grčka, Mađarska, Slovačka, Švajcarska, Rumunija i počinjemo sa primenom u Nemačkoj).

Organizujete i seminare za roditelje, nastavnike, učitelje. Možete li reći nešto više o tome?

Seminari su osmišljeni kao jednodnevni (4 x 45 min) kako bi roditelji naučili osnovne stvari o razvoju deteta, o greškama koje mogu usporiti ili oštetiti razvoj deteta i kako to popraviti. Nažalost, seminare održavamo retko, jer zbog brojnih obaveza ne stižemo, ali svi roditelji se mogu informisati preko naše internet stranice www.ntcucenje.com.

Jedan od načina da roditelji nešto nauče su i radionice za decu. U toku su prijave za radionice za decu, tako da svi roditelji koju upišu decu na radionice, imaće priliku da budu na nekom od predavanja, kada će naučiti osnove programa.
Imamo i seminare za vaspitače i učitelje, to je akreditovan program u Srbiji, tako da sve zainteresovane institucije mogu da kontaktiraju s nama preko sajta ili preko Saveza učitelja Srbije ili Udruženja vaspitača Vojvodine.

Ako se u načinu vaspitanja i obrazovanja ništa ne promeni, kakvo društvo možemo očekivati u budućnosti i koja bi bila vaša poruka nastavnicima i roditeljima kada je reč o njihovoj saradnji na istom zadatku – izvođenju naše dece na pravi put?

Moramo da krenemo sa reformom, što pre to bolje. Već sam rekao da vreme brzo prolazi i ozbiljne države traže rešenje, brzo menjaju strategiju, način rada sa decom. Luksuz je da čekamo 5 ili više godina ili još gore – da čekamo neka država nađe bolji model, pa da ga kopiramo. Male reforme neće pomoći, one moraju biti sveobuhvatne. Moraju obuhvatiti roditelje, vaspitače, učitelje i nastavnike.
Razvoj funkcionlanog znanja i kreativnosti je prioritet svake države. Kreativnost je stvaranje nečeg novog i nečeg korisnog. Za to su potrebne ideje, razmišljanje i povezivanje informacija. Tako da bi razvoj kreativnosti morao da bude jedan od prioriteta obrazovanja za 21. vek.

Ideje su danas najskuplje, one skoro da ne postoje. Ako hoćemo da idemo napred kao društvo, moramo da razvijamo kreativnost i povećamo upotrebno, funkcionalno znanje dece. A testovi pokazuju da su naša deca ispod proseka u odnosu na vršnjake iz Evrope, a evropski učenici su slabiji u odnosu na Istočnu Aziju. Dakle, funkcionalno znanje je jedan od prioriteta Evropske unije, pa za nas koji smo slabiji od njih po tom pitanju, funkcionalno znanje mora da bude prioritet na kvadrat. Da bi to popravili, prvo moramo edukovati roditelje koji ponekad iz najboljih namera uspore ili oštete razvoj deteta, pa tek onda vaspitače i učitelje. Ako ne budemo svi sarađivali, teško da možemo da napravimo velike promene.

Intervju vodila A.C.

(Izvor: ZelenaUcionica)

Метода рада са децом са дислексијом

децембар 2016.

Током своје дугогодишње праксе веома сам се занимала за дислексије. Пратила сам све што је теорија објашњавала и покушавала да применим у практицном раду са децом. Нисам била задовољна резултатима. Због тога сам отишла у Лондон у Центар за дислексије у нади да ћу наци одговор. Научила сам технику специфичне стимулације хемисфера, која даје много веће резултате за краће време.

Дислексија – специфична терапијска метода рада

Дислексија је потешкоћа која се односи на споро читање или читање које има много застајкивања и грешака. Дислексија се НЕ МОЖЕ превазићи терањем особе да чита што више и што дуже. Дислексија се превазилази тако што се користе посебне терапијске технике.

Прва степеница

Многобројна истраживања су показала да обе хемисфере мозга учествују у процесу читања и то тако што свака хемисфера мозга доприноси процесу читања на специфичан начин. Такође је утврђено да постоје више типова грешака у току читања и да према учесталости врсте грешака можемо утврдити која од хемисфера не учествује у процесу читања у довољној мери.
Зато је прва фаза процена који се тип грешака најчешће јавља код одређене особе, колико је време потребно за читање одређеног текста и да ли је дете у стању да запамти текст које је прочитало.

Прочитајте и Како родитељи могу помоћи деци када се појаве проблеми у читању и писању

Типови грешака

Зависно од типа грешака дислексије се деле на оне у којима доминира Л-тип, или левохемисферни тип грешака, и П-тип (перцептуални тип), односно, деснохемисферни тип грешака.

Грешке Л-типасу грешке које указују да лева хемисфера мозга не учествује у довољној мери у процесу читања. То су:
• Омисије -избацивање појединих гласова или слогова у речима (радио – радо, кључао – кључ),
• Премештања гласова у средини речи на почетак или на крај речи (возе – зове, повезао – позвао),
• Додавања појединих гласова или слогова у речима.
  Ако у току читања дете има више ових грешака, а време читања није превише велико, онда је у питању Л-тип дислексије.+
  Грешке П-типасу грешке које указују да десна хемисфера мозга не учествује у довољној мери у процесу читања. То су:
• Грешке фрагментације – читање слово-по-слово, оклевања или понављања исте речи
  Ако у процесу читања дете има најчешће ове грешке и јако продужено време читања, онда је у питању П-тип дислексије.

Прочитајте и Како препознати дислексију

 

 

Друга степеница

На основу процене који се тип грешака најчешће јавља код одређене особе, колико је време потребно за читање одређеног текста и да ли је дете у стању да запамти текст које је прочитало планира се оптимална врста терапијског рада са сваком особом.
Зашто је поред типа грешака потребна и процена времена читања и памћења прочитаног текста?
Зато што дете које има Л-тип дислексије чита релативно брзо, али су му грешке такве да мењају значење речи и реченица, те ово дете запамти погрешан текст. Последично, када чита географију, историју оно запамти погрешне податке и тако добија значајно мање оцене него његови/њени вршњаци.
Супротно, дете које има П-тип дислексију чита углавном текст без много грешака, али веома споро, уз многобројна понављања истих речи, уз оклевања, те тако не успева запамти одговарајући број чињеница.

Трећа степеница

На основу студијског боравка у центрима за дислексију у Лондону и на основу сопственог искуства, спровођење методе специфичне стимулације хемисфера даје најбрже и стабилне ефекте у раду са децом са дислексијом. Додатно, експериментално је показано да коришћењем процедура ове технике код деце са Л- типом дислексије лева хемисфера постаје активнија у процесу читања, а код деце са П-типом десна хемисфера бива више ангажована у току читања.
Процедура спровођења методе специфичне стимулације леве хемисфера код Л- типа дислексија захтева више специфичних вежби, али увек са правим речима, докпроцедура спровођења методе специфичне стимулације десне хемисфера код П- типа дислексија налаже више рад са апстрактним речима.

Запамтите:
• Не терајте дете да чита, јер само читање код дислексија не побољшава процес читања већ се обратите логопеду за помоћ
• Немојте инсистирати да чита пред другима, јер Ваше дете тако губи самопоуздање и жељу за учењем.
• Не захтевајте од детета да дуго учи и не терајте га да обавља многобројне домаће задатке у току једног дана. Расподелите његове обавезе на више дана и оставите му довољно времена за игру и слободне активности.

Аутор: Др сци Јасмина Вуксановић

 

 

КАКО  РОДИТЕЉИ МОГУ ПОМОЋИ ДЕЦИ КАДА СЕ ПОЈАВЕ ПРОБЛЕМИ У ЧИТАЊУ И ПИСАЊУ

 

Дете са дислексијом и дисграфијом треба да:

– научи да правилно држи оловку и папир и правилан положај тела
– користи свеске са линијама или квадратићима, по могућству са обележеним маргинама,
– детету омогућити да се служи прибором за писање који му највише одговара,
– дозволити детету да користи писмо које му више одговара (ћирилично или латинично; штампана или писана слова),
– често хвалити и мотивисати дете, како би се избегла фрустрираност и губитак самопоуздања.

Вежбе које треба примењивати код ове деце су:

– да изговара („сецка“) речи глас по глас, да зна који је први глас, који је глас на крају, итд.(почети од речи са 2 гласа),
– спајање гласова да би добили реч, нпр ( С А Л А Т А = салата; почети од речи са 2 гласа),
„пре и после“ код бројева, дана у недељи, годишња доба, слова итд. (нпр. који је број пре/после броја 5),
– настављање низа који је нацртан, нпр. ; могу и други облици који су детету занимљиви, постепено повећавати број облика (до 5 облика) када дете савлада претходни задатак,
– низање перли по моделу (детету се покаже модел по коме ће радити, касније може радити само по сећању),
– ређање и низање разних предмета према моделу или по запамћеном редоследу,
– омеђавање округлих предмета (динара, дугмади, фигура),
– провлачење линија од тачке до тачке,
– цртање бојом преко линије узорка (воће, цвет, кућа, сто и сл.),
– цртање слова преко узорка,
– проналажење сличних облика,
– ређање сличних облика у истом правцу (горе-доле, лево-десно),
– прављење фигура по сећању,
– прављење слова од пластелина или глине (посебно слова која не може да запамти),
– писање бројева и слова у ваздуху са покретима руке из већих зглобова, по узорку и по сећању,
– преписивање текста са табле, са папира,
– читање крупних слова, речи и текста,
– постепено смањивање слова,
– читање једноставних и занимљивих текстова

Вежбе моторике шаке и прстију:

– ставити прсте у песницу са палцем у њој. Отворити песницу, испружити и раширити прсте,
– из песнице извлачити један за другим прсте уз бројање од 1 до 5,
– настављамо претходну вежбу враћањем прстију, почевши од малог прста, бројањем од 5 до1,
– испружити прсте, затим савити кажипрст и њиме додирнути палац. Наставити додиривање палца и осталих прстију,
– ударати јагодицама прстију по тврдој подлози (столу), палцем, кажипрстом, средњим, домалим и малим прстом,
шаку испружених прстију ставити на тврду подлогу па подизати и спуштати један по један прст. Вежбу почети палцем.
Када се дете умори треба да уради следеће:

– протресе руке брзо,
– протрља руке и сконцентрише се на осећај топлоте,
– палац доминантне руке нека стави на врх оловке коју држи том руком, и то исто понове и са кажипрстом.

 

Како препознати дислексију?

Када можемо да говоримо о дислексији?

Дислексични поремећај се јавља око седме, а у неким случајевима га је могуће дијагностификовати и око шесте године живота. У случају деце која имају виши степен интелигенције дислексија може да буде маскирана, тако да овај поремећај не буде уочљив на узрасту од шест-седам, већ почиње да се увиђа тек на каснијим узрастима од девет, или чак десет година.

Постоје деца која постижу добре резултате и имају високе оцене из свих осталих предмета осим из матерњег језика из ког једва успевају да добију прелазну оцену. Како би помогли детету родитељи узимају приватне часове, али се често дешава да и поред напора приватног професора дете и даље има тешкоће у писању диктата или читању. Обично је родитељима потпуно необјашњиво како њихово интелигентно и способно дете може да има одличан или врло добар успех у другим предметима док из језика не може да заслужи ни прелазну оцену. Ако би дете код кога се јавља овакав проблем одвели на консултације са школским психологом, дијагностичка процена би непогрешиво гласила: дислексија.

Постоји читав низ јасних симптома који нам помажу да установимо дислексију. Уколико уочимо ове показатеље потребно је обратити се специјалисти који ће одговарајућим поступцима помоћи детету да превазиђе тешкоће. Важан и охрабрујући податак представља чињеница да се у пракси показало да терапијски поступци који су усмерени на превазилажење дислексије имају висок проценат успешности. Постоји пет услова који треба да буду испуњени да бисмо са сигурношћу могли да тврдимо да је реч о дислексији:

1. Тешкоће у писању и читању – ове тешкоће се односе на прављење грешака које су карактеристичне за децу нижег календарског узраста.
2. Просечно развијена интелигенција – дислексија је поремећај вербалних способности које се односе на писање и читање, а не вербалних способности у целини, или интелектуалних способности уопште. Када проблеми у стицању ових вештина постоје код деце са оштећењима, рецимо деце са Дауновим синдромом, тада не можемо говорити о дислексији већ о интелектуалној заосталости.
3. Слабији успех у овладавању вештинама читања и писања – дислексично дете спорије напредује у развијању ових способности у односу на своје вршњаке.
4. Слабији успех из матерњег језика у односу на остале школске предмете – као што је претходно наглашено, да бисмо са сигурношћу тврдили да се ради о дислексији, а не о неком другом поремећају, морамо претходно утврдити да дете има бар просечно развијене интелектуалне способности. Просечно развијена интелигенција омогућава детету да упркос проблемима у писању и читању адекватно овлада другим областима као што су математика или историја.
5. На старијим узрастима дислексија доводи до дефицита у разумевању – тешкоће у писању и читању доводе до тога да ће дете, када се у старијим разредима буде сусрело са сложенијим градивом, имати проблем да га разуме, а самим тим имаће проблем и да га научи.

Како препознати дислексију?

Карактеристичне грешке које прави дислексично дете, како у писању, тако и при читању текста су:

Инверзија: састоји се у замени места слова унутар једног слога. На пример, уместо речи “воде”, дете ће прочитати или написати “овде”.

Омашке: састоје се у пропусту да се изговори или напише неко слово. То слово се може налазити на почетку, у средини или на крају речи. На пример, дете ће уместо “пролази” написати или изговорити “полази”.

Транспозиција: односи се на премештање одређеног слова из једног слога у други па уместо речи “лавабо” дете чита или пише “лабаво”.

Бркање слова: дете може да има проблем и са разликовањем слова која се слично пишу (м и н, д и б…). Такође, постоји могућност и да помеша слова која се слично изговарају, било да је место артикулације слично (т и д, б и п…) или различито (ф и з, т и ц).

Додавања: дете спонтано додаје слова која не постоје у речи; на пример “обалак” уместо “облак”.

Генерализација: када се одређен слог понавља више пута него што је то случај у оригиналној речи – “хипопопотамус” или “ферарари”.

Салата од речи: када су слова у речи потпуно испремештана.

Тескоће да се речи споје односно раздвоје при писању на адекватан начин. На пример, дете ће написати реченицу у оваквој форми: “Во лимдаи дему шко лу.”

Хиперанализа: када дете раздваја слогове унутар реченице. На пример: “По јео сам ја бу ку.”.

Писање “у огледалу”: на пример, извртање репа слова Ј на десну уместо на леву страну. До шест и по година се овакво извртање слова сматра нормалним, међутим, уколико се јави на каснијем узрасту можемо га дијагностификовати као поремећај.

Премештање слогова: када се мењају места слоговима у речи, па уместо “чоколада” пише или чита ” кочолада”.

Грешке у граматичкој структури реченице: Овакве грешке се сматрају нормалним код деце која одрастају у средини у којој се књижевни језик не употребљава у свакодневној комуникацији. Међутим, када се оваква одступања јаве код деце која одрастају у срединама у којима је употреба књижевног језика уобичајена, тада ову појаву можемо узети као показатељ поремећаја.

Дисграфија: односи се на то дете успева да препозна појединачна слова када чита, али није способно да их коректно напише.

Када се говори о интензитету, као и код сваког другог поремећаја тако и код дислексије, постоји дугачак континуум који се протеже од најлакшег (који врло често може да остане потпуно непримећен) до најтежих облика који утичу на интелектуални и афективни развој детета.

Може се направити груба класификација по којој би се различити облици дислексије условно сврстали у три категорије. О најлакшем облику дислексије говоримо када се ради о детету нижег узраста које испољава тешкоће везане искључиво за домен читања и писања. Нешто тежи облик који бисмо могли да назовемо умереним дислексичним поремећајем манифестује се код деце на старијем узрасту тако што се јављају тешкоће у вербалном изражавању, што узрокује проблеме у учењу школског градива. Најтежи облик овог поремећаја констатујемо онда када симптоми дислексије почињу штетно да утичу на друге аспекте живота детета; када проблеми које дете има при писању и читању почињу да имају негативан утицај не само на учење, већ на интелектуални и емоционални аспект у целини.

Прилажемо један од скупова питања за родитеље и наставнике који логопеди користе у откривању раних симптома дислексије код школске деце . Уколико је ваш одговор на већину ових питања ДА, било би мудро да потражите савет стручњака.

Да ли вам се чини да се дете често збуњује, а не знате зашто? ДА НЕ

Да ли је дете непостојано, недовољно упорно у раду? ДА НЕ

Да ли има тешкоћа да запамти више инструкција истовремено? ДА НЕ

Да ли прави “чудне” грешке у писању и читању? ДА НЕ

Да ли дете има проблема при преписивању са табле, из књиге или свеске? ДА НЕ

Да ли има тешкоће при раду математичких задатака? ДА НЕ

Да ли је труд који дете улаже у рад много већи у односу на резултат који постиже? ДА НЕ

Да ли испољава изузетно спретност у одређеним аспектима, док је у другим изузетно неспретно? ДА НЕ

Да ли се често понаша као “главни кловн у разреду”, а вама се чини да није заиста срећно? ДА НЕ

Да ли вам се чини да вас дете апсолутно не слуша док говорите? ДА НЕ

Да ли имате утисак да је претерано нерадно и незаинтересовано? ДА НЕ

Да ли вам се чини да је често несконцентрисано? ДА НЕ

Да ли је збуњено у простору и времену, посебно у одређивању смерова лево-десно? ДА НЕ

Да ли је дете много успешније у усменом него у писменом изражавању? ДА НЕ

Уколико на основу свега што је наведено помислите да ваше дете можда пати од дислексије, обрадите се специјалисти који ће проценити да ли постоји поремећај и применити адекватне терапијске третмане, уколико је то потребно. Овај проблем никако не треба преувеличавати, али не треба му прилазити ни сувише олако јер треба имати на уму да у основи дислексије може да постоји и значајна емоционална компонента, као и да превиђање постојања овог поремећаја може штетно да утиче на образовање детета у каснијим узрастима.

Занимљиво је да су многе особе, које су у свом животу оствариле изванредан успех на професионалном плану, патиле од дислексије; Алберт Ајнштајн, Исак Њутн, Винстон Черчил, Волт Дизни или Џон Ленон су само неки од њих. Јос интересантније је да су међу особама које су се суочавале са тешкоћама ове врсте били и светски познати писци као што су Ернест Хемингвеј, Марк Твен, Ханс Кристијан Андерсен, Агата Кристи, Луис Керол…Ови људи су, као и било која друга особа са дислексијом, имали тешкоће у суочавању са неразумевањем околине и проблемима у школи, али управо њихова дела јесу охрабрење за сву децу која пате од дислексије као и њихове родитеље; ови примери показују да дислексија не представља трајну кочницу у интелектуалном развоју већ тешкоћу коју је могуће превазићи са успехом.